„Morate neprekidno trčati da biste ostali na istom mestu“ (Čarls Ludvig Dodžson)
U osvitu moderne civilizacije pojedinac je imao dovoljno vremena da savlada i razume novotarije u tehnici, tehnologiji, medicini, ekonomiji i slično ali je svojim napretkom civilizacija donela i ubrzan razvoj na svim poljima. Tako je danas moguće da se rodimo kad je napravljen prvi televizor, živimo u eri mikročipova i bežičnog prenosa podataka a u starosti imamo operaciju koju izvode roboti. Takav ubrzan razvoj svojstven je svakoj oblasti pa i oblasti teorije poslovanja.
Ulaganje u sopstveno obrazovanje je ulaganje u bolji život i zadovoljenje ličnih apetita za znanjem ali ne treba da se završi na tome jer nam vreme donosi mnogo novih stvari bez kojih kaskamo za ostalima. Taj gap u znanju prenosi se i na poslovne sisteme u kojima ljudi zarađuju za život i na posredan način doprinose zajednici. Kod ovog pitanja, kod određenih poslodavaca, postoji dilema da li se isplati ulagati u dodatne obuke zaposlenih. Sa gledišta poslodavca, to je trošak za obuku pojedinca koji svoje znanje može poneti u neki drugi poslovni sistem. Međutim, ukoliko postoji odlučnost da svaki poslodavac omogući zaposlenima da unapređuju svoja profesionalna znanja, bilo kakvom fluktuacijom zaposlenih on dobija pojedinca koji je kvalifikovan za radno mesto za koje je angažovan.
Ulaganje u usavršavanje znanja zaposlenih ne može se smatrati troškom već ulaganjem u sopstveni poslovni sistem. Pored toga, zaposleni time imaju jači osećaj lojalnosti jer je osvedočen njihov značaj u poslovnom sistemu. Tada se može računati na veći učinak zaposlenog u ostvarenju zajedničkog cilja a to je rast poslovnog sistema čiji su deo.
Značaj stalnog usavršavanja prepoznala je i Međunarodna organizacija za standardizaciju (ISO) pa je u najprimenjeniji standard ISO 9001 ugradila jedan deo koji se odnosi upravo na obučavanje. Da bi neki poslovni sistem bio u potpunosti u skladu sa dobrom poslovnom praksom neophodno je da na godišnjem nivou planira usavršavanje zaposlenih.
Naravno, to ne znači da preduzeća moraju da ulažu u obuke a da ne daju plate radnicima već da se obučavanje planira i organizuje u skladu sa mogućnostima i prioritetima preduzeća. Pored toga, obučavanje može biti i interno pa neće biti potrebno uložiti novac već samo vreme zaposlenih.
Kako to može izgledati u praksi? Na primer, mlađi zaposleni koji već u najnižim uzrastima savladavaju korišćenje računara mogu obučiti starije kolege koje su u skorije vreme počeli da koriste kompjutere. To neće iziskivati nikakva dodatna ulaganja, plaćanje predavača i slično a sigurno će povećati produktivnost zaposlenih.
Svakako mogućnosti za obučavanje zavise i od delatnosti preduzeća, te je za određene obuke neophodno angažovati profesionalce i izabrati ih na osnovu njihove stručnosti i dobre reputacije.
Jedno je sigurno, da jedino dobro obučen pojedinac može doprineti rastu organizacije u kojoj radi. U prilog tome govore i prakse velikih multinacionalnih kompanija koje imaju veoma razrađen sistem stalnog obučavanja, od zaposlenih u prodaji i marketingu pa do upotrebe određenih softvera i slično.